i posle tri dana opet ja
patoffna | 10 Avgust, 2011 13:50
Sati je 21:09, datum 9. 8. to je ono sto znam samo zato sto sedim pored racunara, i njegov donji desni ugao me uporno apdejtuje o vremenu.. ali dan. pa ne znam. nisam sigurna. moze da bude i ponedeljak, i subota..nije bitno..
prekjuce, otprilike u ovo vreme, bas na ovom mestu, u mojoj zguranoj i prenatrpanoj sobi.. nosila sam se sa onim ruznim osecanjima koja me obasipaju uvek kad ostanem sama bas u njoj. kao radim nesto, a ne radim nista, crtkam nesto pomalo, gubim se u nekim brojevima i proracunima i provaljujem kako mi misli lete na drugu stranu. uhvatim misao i razvijem je dalje.. "covece, pa ja ne funkcionisem bez ljudi!" srecna sam onda kada su svi moji drugari pored mene, kad je tu moj momak.. "danas sam izuzetno usamljena", kazem sebi. zasto onda nisam sa njima?? gde su oni sad? i ponovo, inicijator okupljanja moram da budem ja. jel?
i ono osecanje neke glupe i nedefinisane depresije, koja nastaje samo kao posledica trenutne samoce. kao da ce svakog trenutka ovi zidovi da se obruse na mene, da slome i poslednji optimizam koji se u tom trenutku svom snagom borio da ispliva na povrsinu.. a po prirodi sam stopostotni optimista. dok ne ostanem sama.. razocarala sam se tad i u sebe, a i u sve njih. znaju oni dobro da moja egzistencija zavisi od njih, i niko da se javi.. kad god nesto ne stima, polazim od sebe, trazim problem u svojoj glavi a ne u tudjim. imam osecaj kao da ceo svet nosim na ledjima, i da me sve to jede polako.. previse sam tereta i obaveza ponela sa sobom u poslednjih par godina, i imam neizmernu potrebu da ga podelim sa nekim, da mu prebacim jedno dve-tri kile tog tereta pa da i on nosi, da nosimo zajedno.. i koliko god da pokusavam, i dalje me gravitacija vuce istom jacinom..ne znam da li sam sebicna. sto trazim mali oslonac, na koji, cini mi se nikako da se naslonim, ili, ako postoji ne vidim ga. ne znam. ili oni..malo pricam o tome, jer se nosim mislju da ako ne pitaju znaci da ih ne zanima.. a da li sebicnost uopste treba da se pominje, ustvari, da li treba da se pomislja na nju ako je prijateljstvo u pitanju..
elem, ostanem tako ja sama, prekjuce otprilike u ovo vreme.. odlucim da ne zovem nikog i da malo razbistrim svoj um. slomljena, i mentalno, i fizicki, vucem se tako po kuci evo vec treci dan.. odvrnulo mi se nesto u mozgu. odlucila sam da se ne javljam nikome. drustvene mreze, tj. facebook i skype (posto druge ne koristim) ne posecujem, telefon ni ne znam gde mi je, necu ni da ga trazim.. premestam se sa kompa na krevet, sa kreveta na komp, povremeno odem da mljacnem nesto, i vratim se u sobicu moju koja mi je odjednom postala izuzetno draga..
na stolu prazne pakle od cigareta, jedna polupuna, prepunaa piksla, nenamesten krevet (retko ga i namestam), solje od kafe, ima ih bar 5-6.. krajnje lose organizovan prostor, razbacane stvari.. uglavnom mi to smeta, ali sad odjednom vise ne.. i i dalje nosim crnu jack daniels majicu koju sam dobila na nekoj promociji.. treci dan je nisam skinula. pocela je da smrdi ta majica, a i ja sa njom... covece, a meni sad ne smeta..
odjednom sam se ponovo rodila. ponovo sam pronasla sebe. i zavolela ponovo sebe, bas takvu kakva jesam. trnutno nikakvu, izguzvanu, nenasminkanu, bez parfema, bez, po meni, savrsene odevne kombinacije, bez ikakvih sitnca koje doprinose samopouzdanju. a moje samopouzdanje trenutno kulminira. blistam. i mislim da izgledam lepo. bas sad. koliko god to neko moze da ospori. ja verujem u sebe
ovih par dana su promenila moju svest, i podsvest, ego i alter ego. razmisljanja. principe. volim ja i dalje sve te moje ljude, i fale mi pomalo. ali mislim da sam shvatila poentu: previse sam sebe davala drugima i izgubila se u njihovim teznjama, njihovim problemima, strastima. da bih volela njih svim srcem, moram to srce prvo da poklonim sebi. ako u meni nema ljubavi za mene, nece je biti ni za okolinu. a ja ne zelim da uskracujem ljubav, zelim da je sirim u svakom trenutku! pozitivne vibracije su ponovo tu, i spremna sam da izvibriram sa ljudima ponovo, da zajedno odletimo u neke druge horizonte.. ili da samo popijemo pivo. a da ne izgubim sebe!
idem sad da nadjem mobilni, da se okupam, dodam jos malo sjaja svojoj blistavoj malenkosti i popijem nesto lepo u svoje ime. da se zahvalim svetu i sebi sto mi je dozvolio da postojim, i da to svoje postojanje posle duzeg vremena definisem i sprovedem u nesto konkretno!!
prekjuce, otprilike u ovo vreme, bas na ovom mestu, u mojoj zguranoj i prenatrpanoj sobi.. nosila sam se sa onim ruznim osecanjima koja me obasipaju uvek kad ostanem sama bas u njoj. kao radim nesto, a ne radim nista, crtkam nesto pomalo, gubim se u nekim brojevima i proracunima i provaljujem kako mi misli lete na drugu stranu. uhvatim misao i razvijem je dalje.. "covece, pa ja ne funkcionisem bez ljudi!" srecna sam onda kada su svi moji drugari pored mene, kad je tu moj momak.. "danas sam izuzetno usamljena", kazem sebi. zasto onda nisam sa njima?? gde su oni sad? i ponovo, inicijator okupljanja moram da budem ja. jel?
i ono osecanje neke glupe i nedefinisane depresije, koja nastaje samo kao posledica trenutne samoce. kao da ce svakog trenutka ovi zidovi da se obruse na mene, da slome i poslednji optimizam koji se u tom trenutku svom snagom borio da ispliva na povrsinu.. a po prirodi sam stopostotni optimista. dok ne ostanem sama.. razocarala sam se tad i u sebe, a i u sve njih. znaju oni dobro da moja egzistencija zavisi od njih, i niko da se javi.. kad god nesto ne stima, polazim od sebe, trazim problem u svojoj glavi a ne u tudjim. imam osecaj kao da ceo svet nosim na ledjima, i da me sve to jede polako.. previse sam tereta i obaveza ponela sa sobom u poslednjih par godina, i imam neizmernu potrebu da ga podelim sa nekim, da mu prebacim jedno dve-tri kile tog tereta pa da i on nosi, da nosimo zajedno.. i koliko god da pokusavam, i dalje me gravitacija vuce istom jacinom..ne znam da li sam sebicna. sto trazim mali oslonac, na koji, cini mi se nikako da se naslonim, ili, ako postoji ne vidim ga. ne znam. ili oni..malo pricam o tome, jer se nosim mislju da ako ne pitaju znaci da ih ne zanima.. a da li sebicnost uopste treba da se pominje, ustvari, da li treba da se pomislja na nju ako je prijateljstvo u pitanju..
elem, ostanem tako ja sama, prekjuce otprilike u ovo vreme.. odlucim da ne zovem nikog i da malo razbistrim svoj um. slomljena, i mentalno, i fizicki, vucem se tako po kuci evo vec treci dan.. odvrnulo mi se nesto u mozgu. odlucila sam da se ne javljam nikome. drustvene mreze, tj. facebook i skype (posto druge ne koristim) ne posecujem, telefon ni ne znam gde mi je, necu ni da ga trazim.. premestam se sa kompa na krevet, sa kreveta na komp, povremeno odem da mljacnem nesto, i vratim se u sobicu moju koja mi je odjednom postala izuzetno draga..
na stolu prazne pakle od cigareta, jedna polupuna, prepunaa piksla, nenamesten krevet (retko ga i namestam), solje od kafe, ima ih bar 5-6.. krajnje lose organizovan prostor, razbacane stvari.. uglavnom mi to smeta, ali sad odjednom vise ne.. i i dalje nosim crnu jack daniels majicu koju sam dobila na nekoj promociji.. treci dan je nisam skinula. pocela je da smrdi ta majica, a i ja sa njom... covece, a meni sad ne smeta..
odjednom sam se ponovo rodila. ponovo sam pronasla sebe. i zavolela ponovo sebe, bas takvu kakva jesam. trnutno nikakvu, izguzvanu, nenasminkanu, bez parfema, bez, po meni, savrsene odevne kombinacije, bez ikakvih sitnca koje doprinose samopouzdanju. a moje samopouzdanje trenutno kulminira. blistam. i mislim da izgledam lepo. bas sad. koliko god to neko moze da ospori. ja verujem u sebe
ovih par dana su promenila moju svest, i podsvest, ego i alter ego. razmisljanja. principe. volim ja i dalje sve te moje ljude, i fale mi pomalo. ali mislim da sam shvatila poentu: previse sam sebe davala drugima i izgubila se u njihovim teznjama, njihovim problemima, strastima. da bih volela njih svim srcem, moram to srce prvo da poklonim sebi. ako u meni nema ljubavi za mene, nece je biti ni za okolinu. a ja ne zelim da uskracujem ljubav, zelim da je sirim u svakom trenutku! pozitivne vibracije su ponovo tu, i spremna sam da izvibriram sa ljudima ponovo, da zajedno odletimo u neke druge horizonte.. ili da samo popijemo pivo. a da ne izgubim sebe!
idem sad da nadjem mobilni, da se okupam, dodam jos malo sjaja svojoj blistavoj malenkosti i popijem nesto lepo u svoje ime. da se zahvalim svetu i sebi sto mi je dozvolio da postojim, i da to svoje postojanje posle duzeg vremena definisem i sprovedem u nesto konkretno!!
Generalna |
Komentari (1) | 
Trekbekovi (0)
Komentari
Meni
Pretraži
Kalendar
| « | Avgust 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
Re: i posle tri dana opet ja
suncica | 10/08/2011, 14:31
lepo je kad pronadjes sebe, i to je i najvaznije... pozdrav! ;)